ИКОНА

( слика, образ, представа) је слика на дрвету, платну или зиду са ликом Исуса Христа,
Богородице, других светитеља, анђела или других догађаја везаних за историју цркве и Свето писмо.
Присутне су у свим православним домовима и православним храмовим, где се постављају на иконостасе и зидове.

СРПСКЕ ИКОНЕ

Најстарије иконе из Рашке су нестале и о њима немамо чак ни писмених трагова у писаним изворима
и најстарије очуване иконе су фреске из Студенице (1208. – 1209. године).
Касније се појављују и сликарске радионице 13. века. Сава Немањић је иконе набављао у Солуну.
Немањићи су подстицали уметност и били су велики ктитори који су потстакли култ Св. Симеона и Св. Саве његовог сина.
Радећи у Србији или у српском приморју на начин „pctores greci“ домаћи мајстори су се прославили као уметници
који могу да сликају на грчки начин са текстовима на грчком и примали су разне стилске поуке.

Краљ Милутин (1282.-1321.)је био велики поборник културе и уметности и упућивао је молитве
Св. Симеону и Св. Сави а за њега су радили велики и вешти сликари из дворске радионице Михајло и Евтихије,
док су за феудалну властелу тога времена радили мање познати али исто тако тражени мајстори за њихов укус.
Крајем 14. и 15. века нестале су једна за другом феудалне државе Балкана и дворови феудалаца
који су подстицали уметност и културу.
У 14. веку Турска је испољила извесну толеранцију према хришћанском свету и у 16. веку је обнову споменика
доживела Света гора а затим и Пећка патријаршија.
Највећи сликар после 1557. године био је печки сликар Лонгин који се и потписивао на иконама
које је радио и на његовим делима су учили други сликари икона.
У другој половини 16. века раило је још неколико великих мајстора и међу јима на пример Георгије „крстар“,
после зоограф Георгије Митрофановић, Козма и други.(3)

Дуги и плодни период на стварању икона са религиозном тематиком и темама из 12. века до 17. века
претворен је током 18. века у неуспеле покушаје да се измире са Европским утицајима у уметности.